narod če uvijek….
Prvi put nakon udaje, u šestom mjesecu trudnoće, prekoračila je roditeljski prag sva u suzama. Trag skorene krvi na njenoj bluzi vrištao je da nešto ne valja…
– Udarcem mi je izbio zub, reče.
– A što te udario? Upita mater. Nije valjda iz čista mira, tek tako? Znam ja tebe, šćer si mi. Ođe, evo ođe sam te nosila, govorila je pritiskajući šakama već godinama jalovu utrobu. Ali, morala si ga nečim izazvat’. Niko haman normalan neće dić’ ruku na ženu, uz to još i trudnu, ako nije nečim isprovociran. Zato, govori sta si mu napravila, zapovijedi mater povišenog glasa. Govori!!
– Ništa mama, Boga mi. Kasnio je sa posla i ručak se ohladio, znaš da ne voli da jede hladno.
– A nisi mogla, nastavi mater, podgrijati. Pa kad je jadan i umoran već doš’o sa posla da bar jede ko čo’ek? Jer to je on tebi, čo’ek. Zapamti to. On je glava kuće. Znas kako se kaže: “Teško onom kokošinjcu u kojem koke kukuriču?”
– Ali, ništa mu nisam rekla…
– Začepi. Idi, umij se i vrati se svojoj kući k’o da ništa nije bilo. Hajd sad, idi.
Šćer poge glavu i ne gledajući u mater prošapta: “Ja se majko tamo ne vraćam. Hoću da se razvedem. Ne znaš ti njega… i ponovo briznu u plač.”
Majku k’o majku zabolješe suze djeteta te je zagrli mlako i kroz suze reče;
– Nemoj sine, sramota je. Šta će komšiluk reć’? Zvat’ će te raspuštenicom, a to dijete koje nosiš kopiletom. Jel’ to hoćeš?
Tim riječima otpravi mater svoju šćer nazad mužu.
Nije prošlo dugo, kadli se na vratima opet pojavi uplakana mlada. Taj put nije joj izbio zub. Nije je ni udario. Gurnuo je niz stepenice, pa nek’ se udara sama đe hoće. I ona i ono kopile koje nosi.
– Baš tako je rek’o’? upita stara.
– Haman tako majko. I ja se njemu više ne vraćam.
– A đe se misliš vratiti? Ođe? Meni i babi na grbaču pa da na se cijeli komšiluk smije? Ne more. Idi, umij se i vrati se svojoj kući. Svom čo’eku. Proći će njega ta huja. Svi muški su ti taki. Smirit će se čim mu rodiš sina. Viđet ćeš, spominjat ćeš ti mene, zapamti kad ti kažem. Znam ja najbolje.
Teška srca posluša, jadna, opet mater i vrati se svom dželatu kao da ništa pod milim Bogom nije bilo.
Za tri dana joj je jednim udarcem izbio još dva zuba jer je drhtavim rukama prosula fildzan kahve na njegovu nogu.
– Kučko, opekla si me, namjerno to radiš. Bum!
Treći put nije otišla da trazi pomoć matere. Treci put, sva slomljena i uplakana stala je na most, sklopila oči, zagrlila stomak i skočila u nabujalu rijeku.
Na dženazi, masa muškaraca klanjala je dženazu. U prvom safu, on, ozalošćeni muž žene koja je “skrenula s pameti”. Jadnik, šaputao je komšiluk, i dijete mu ludača odvede u smrt. Nikad dzenneta očima ne viđela. Pu, sramota… Kleli su i proklinjali.
Viđoh joj mater poslije dženaze. Kleknula je na svjež mezar i plakala čupajuci sebi kosu. Htjedoh joj prići i reći: “Nemoj ženo, sramota je. Šta će narod reć’?
Narod će uvijek nešto reći…
Vir priče: novi.ba
